Tor­ba pu­na pre­hram­be­nih i hi­gi­jen­skih pro­iz­vo­da oti­šla je u ru­ke Ane Jo­va­no­vić i nje­nog su­pru­ga Se­fa­di­na Lja­ji­ća za­hva­lju­ju­ći ak­ci­ji uče­ni­ka Bri­tan­ske me­đu­na­rod­ne ško­le „Ar­ca­dia Aca­demy” iz Do­nje La­stve, ko­ja je re­a­li­zo­va­na u sa­rad­nji sa Ban­kom hra­ne i dnev­nim no­vi­na­ma „Dan”. De­se­to­čla­na po­ro­di­ca ko­ja ži­vi u te­škim okol­no­sti­ma na br­du Vr­mac, ta­ko je bar za ne­ko vri­je­me obez­bi­je­đe­na po­treb­nom hra­nom, ko­ja je do­šla u pra­vo vri­je­me s ob­zi­rom da je Ana u de­ve­tom mje­se­cu trud­no­će i sva­ko­ga ča­sa oče­ku­je po­ro­đaj. Se­fa­din tre­nut­no ni­je za­po­slen, ma­da po po­zi­vu oba­vlja fi­zič­ke po­slo­ve, a iz Cen­tra za so­ci­jal­ni rad u Ko­to­ru ne pri­ma­ju ni­ka­kvu po­moć.
- Do­bro pod­no­sim trud­no­ću, iako ne idem na kon­tro­le kod gi­ne­ko­lo­ga, ne­mam kad, zbog oba­ve­za pre­ma osmo­ro dje­ce – pet kće­ri i tri si­na, pu­na ka­pa. Ri­je­ši­li smo da je do­sta bi­lo ra­đa­nja. Ra­di si­na Go­ra­na sam od­lu­či­la da ro­dim još jed­no di­je­te, že­lio je još jed­nog bra­ta, na­da­mo se da će bi­ti ta­ko. Naj­sta­ri­ja Alek­san­dra ima 13 go­di­na, a naj­mla­đi Bo­ško je tek pro­ho­dao, ka­že Ana i do­da­je da su joj u So­ci­jal­nom od­bi­li za­htjev za maj­čin­sku pen­zi­ju.
- Od­bi­li su mi za­htjev, uki­nu­li MOP, ko­ji sam ra­ni­je pri­ma­la, ka­žu „ne­mam pra­va”, jer mi su­prug ra­di. Se­fa­din ima rad­nu knji­ži­cu stran­ca iz Sr­bi­je, pa ima po­te­ško­ća da se za­po­sli, ra­di pa ne ra­di. Umje­sto da nam olak­ša­ju, oni nam uki­da­ju sve mo­gu­će po­mo­ći, iako zna­ju u ka­kvim uslo­vi­ma ži­vi­mo – na tu­đem ima­nju, u jed­noj pro­sto­ri­ji bez stru­je, bez sa­ni­tar­nog čvo­ra. Vo­du to­či­mo sa obli­žnje bi­sti­jer­ne. A kad tre­ba da se gla­sa, ured­no mi ša­lju po­ziv, ka­že Ana, ko­ja ima dr­ža­vljan­stvo. Se­fa­din, ko­ji je po­ri­je­klom sa Ko­so­va, ali je već du­go u Cr­noj Go­ri, do­da­je da je tra­žio po­sao u in­du­strij­skoj zo­ni u Gr­blju, da je po­vre­me­no ra­dio, ali da je tre­nut­no bez po­sla.
- Ci­je­pam dr­va, ra­dim, tje­ram na ko­nju, ču­vam ko­ze, ima­mo to­li­ko da pre­ži­vi­mo, ali ne­ma­mo slo­bo­du, ni­ti svo­ja pra­va, po­ža­lio se on. Zbog ka­ta­stro­fal­nih uslo­va i uda­lje­no­sti od obra­zov­nih usta­no­va u Ko­to­ru i Tiv­tu, dje­ca su im us­kra­će­na za ško­lo­va­nje, ma­da je Go­ran išao krat­ko u pred­škol­sku gru­pu u Vr­ti­ću u Ška­lja­ri­ma.
- Svu­da smo bi­li, ali nam svi za­tva­ra­ju vra­ta. Za­to, naj­ljep­še hva­la dje­ci iz ško­le „Ar­ka­dia”, nji­ho­vim ro­di­te­lji­ma, što su iz svo­jih do­ma­ćin­sta­va iz­dvo­ji­li hra­nu, kao i pro­fe­so­ri­ma ko­ji ih vas­pi­ta­va­ju u tom du­hu. Do­bro je ka­da ima ta­kvih lju­di ko­ji mi­sle i na do­bro­bit dru­gih, ka­že Ana.
M.D.P.